I onda je nastupila Tišina. Jedna duga Tišina, duga meni kao subjektu koji je doživljava. Užasava me. Plašim je se! Nije da je nije bilo pre. Sreli smo se mi previše puta. Tišina i ja. Da se razumemo, ova Tišina nije ona obična tišina, to ni najmanje nije. Čujem ja reči, čujem ih dosta, imaju one svoje fundamentalno značenje. Samo smisao koji dopire do mene nema sadržinu, nema značaj ništa veći nego prolazni razgovor sa starijom komšinicom u liftu, ujutru pred izlazak iz zgrade. Značaj. Značenje. Meni reči moraju da znače nešto, ako nije tako onda nastupa Tišina.
Sreli smo se mi previše puta. Tišina i ja. 
Zašto mi onda ovo suočavanje teško pada? Pitam se. Ne znam šta je to ovoj situaciji specifično i izdavaja je od mnogo ostalih pre. Dešavalo se da Tišina traje, traje i po mesec dva, dok ne usledi neko značenje. Ovaj put u ovoj seriji razgovora, nema značenja. I baš ova serja razgovra za mene i značaj, samo joj fali značenje. Ima formu, nema sadržaj. 
Da li sve sageldavam? Nikako. Ne postoji niko ko može sve sagledati. Da li sageldavam dovoljno? E tu se sada javlja problem. Ja želim da je to sagledavanje dovljno. Da li je moja želja da ovi razgovori uspeju toliko velika da sebi ne mogu da priznam? Značenje je tu ali ja se plašim ga priznam. Razmišljam. Sagledavam. Priznajem.
Sreli smo se mi previše puta. Tišina i ja. Sad sam došao do zida. Okrećem se i gledam Tišinu pravo u oči. Vidim grešku. Vidim formu, vidim i sadržaj. Čekaj, pa kako sada Tišina ima sadžraj. Onda to ne može biti ona. Ma gledam je pravo u oči i mrštim se, dajem joj prodorni pogled. Ma ne popušta, to je Tišina. Svaka reč i nije morala imati značenje, ostao sam u tišini. Sadržaj nije bio u rečima, sadržaj je i u delima, nečijem dejstvovanju.
Sreli smo se mi previše puta. Tišina i ja. Srećemo se i ovaj put. Užasava me. Plašim je se, strepim! Zašto ovaj put?Ranije me Tišina nije plašila, jer reči nisu imale značenje. Reči su reči, i sve dok nemaju značenje one ne seku. Ali dela, dela uvek imaju značenje, jasno ili ne imaju ga, i ono može da te preseče na pola. Samo čekam da značenje stigne. Čekam trenutak istine. Da li ću biti u dva dela? Dok čekam biram da ignoršem Tišinu.